У среду смо посетили изложбу „Тимор мортис – Путем смрти“ у библиотеци у Чајетини. Изложба је привукла доста пажње јер се бави тематиком коју људи углавном избегавају – страхом од смрти, пролазношћу и начином на који друштво посматра крај живота.
Чим смо ушли у простор, приметили смо да је све осмишљено тако да посетилац одмах осети озбиљност теме. По зидовима су биле постављене фотографије и илустрације које приказују различите симболе смрти кроз историју и различите културе, од средњовековних приказа до модерних интерпретација.
На поставци су предмети и артефакти који говоре о различитим традицијама и начинима доживљавања смрти:
• Амајлије (на пример — богато украшена хамајлија на сребрном ланчићу), која је у традиционалним веровањима служила као заштита од зла.
• Икона са мотивима Последњег суда („Страшни суд“) са светим и демонским фигурама које се боре за душе — симболика која говори о страху, искупљењу, вери и судњем дану.
• Надгробни споменици, елементи гробне културе који показују како су различите заједнице сахрањивале и сећале се мртвих.
• Фотографије које приказују и историјске и савремене пределе смрти, али и начин на који медији данас третирају тему смрти — често банализујући или комерцијализујући.
Изложба нас је оставила и замишљенима и импресиониранима. Иако се бави тешком темом, ни у једном тренутку није била морбидна. Напротив, деловала је едукативно и дубоко емотивно. Највише ми се допало то што је нагласак био на прихватању пролазности и схватању смрти као дела живота, а не само као нечег страшног.
„Тимор мортис – Путем смрти“ је изложба која оставља снажан утисак и пружа потпуно другачији поглед на тему о којој се ретко говори. Драго ми је што сам је посетила, јер ми је омогућила да се суочим са нечим што сви осећамо, али ретко признајемо – са сопственим страхом од пролазности. Може да буде посебно значајна као мост између фолклорних традиција, сакралног и културног, и модерног схватања смрти.
Показује да страх од смрти — и разумевање смрти — није нешто универзално увек исто, него зависи од традиције, вере и друштвеног окружења. Занимљиво је како су у њој сабране и српске, влашке и мексичке традиције — што даје шири, компаративни поглед.
